„Skerletno slovo“ i moderna ekranizcija klasika [video]

Šta imaju zajedničko roman „Skerletno slovo“ i film „Devojka na lošem glasu“? „Skerletno slovo“, neizostavni deo nastavnog plana i programa srednjih škola u Engleskoj, govori o puritanki Ester, koju njena zajednica proteruje zbog preljube te je primorana da nosi crveno slovo „A“ na grudima. Iako je film „Devojka na lošem glasu“ (Easy A) možda malo manje drastičan, on tačno prikazuje način na koji se u savremenom društvu tretira ženska promiskutetnost. I u „Skerletnom slovu“ i u „Devojci na lošem glasu“, glavne junakinje Ester i Oliv bivaju odbačene i prezrene od strane svojih vršnjaka, pri čemu usput gube prijatelje i svoje voljene. Budući da je filmska interpretacija moderna, fokus je pre na razotkrivanju dvostrukih standarda za muškarce i žene koji se tiču seksualnosti. Iako je film prožet humorom i bezbrižnošću, junakinja koju glumi Ema Stoun savršeno ilustruje stav savremenog društva prema seksu.



Roman „Skerletno slovo“ neizostavni je deo nastavnog plana i programa srednjih škola u Engleskoj, pa čak i oni koji ga nisu pročitali, niti pogledali njegove filmske adaptacije, znaju za ovaj klasik Natanijela Hotorna. Radnja se odvija u 17. veku u Bostonu, a glavna protagonistkinja je Ester Prin, žena koja je zatrudnela van braka. Zbog toga je njena zajednica oštro osuđuje i odbacuje, i primorava da nosi crveno slovo „A“ na grudima kao znak preljubnice. Tokom romana, Ester se brine o sebi i svojoj ćerki,  odupirući se pokajanju uprkos želji za dostojanstvenim životom.

Uzimajući u obzir jake teme krivice i greha u romanu, možda deluje teško povezati se sa njima u 21. veku. Međutim, iako više ne stavljamo preljubnike na stub srama, to ne znači da smo postali društvo bez predrasuda i da ne postoji kritika promiskuiteta. Za one koji traže savremenu protivtežu Hotornovoj priči o puritanskoj Americi, film „Devojka na lošem glasu“ (2010) predstavlja maštovitu savremenu verziju – onu koja pokazuje da možda nismo toliko napredovali u odnosu na naše puritanske korene kao što smo skloni da mislimo.

U filmu pratimo Oliv Pendergast (Ema Stoun), mladu srednjoškolku koja je relativno neprimetna u školi. Međutim, kada izmisli priču o gubitku nevinosti kako bi zadovoljila potrebu svoje najbolje prijateljice za tračarenjem, priča se širi poput požara. Oliv ubrzo postaje poznata, ali iz pogrešnih razloga, a njena mala laž prerasta u zapetljanu mrežu glasina. Gubi najbolju prijateljicu zbog svoje navodne promiskuitetnosti i, sada kada je ostala sama, traži način da izađe iz situacije koja je izmakla kontroli. Iako neki smatraju da je ovaj koncept neverovatan, većina tinejdžera ipak može da potvrdi lakoću širenja tračeva i okrutnost srednjoškolskih tračara. Brzina kojom se i najmanja šaputanja mogu proširiti hodnikom i preko mobilnih telefona zaista može biti zapanjujuća, a takvi tračevi često vode do maltretiranja.



Dakle, pored očiglednih sličnosti, šta je zajedničko „Skerletnom slovu“ i „Devojci na lošem glasu“? Oba dela prikazuju inherentno licemerje u vezi sa seksualnošću muškaraca i žena. U puritanskoj Americi, žena koja je počinila preljubu smatrana je daleko većom grešnicom od muškarca koji je to isto učinio. Savremena filmska adaptacija prikazuje da isto licemerje postoji i u savremenom društvu. Ako srednjoškolac ima seks, obično mu većina čestita i uzdiže ga kao heroja, dok on uživa u dvostrukim standardima koji su u filmu istaknuti i preuveličano prikazani krou lik Olivinog prijatelja Brendona (Den Berd). A ako srednjoškolka ima seks, obično za nju kažu da je „laka ženska“. I u klasiku književnosti kao i u modernoj filmskoj ekranizaciji istog, i Ester i Oliv odbacuju njihovi vršnjaci, pri čemu usput gube prijatelje i svoje voljene. Iako je Ester nametnuto da nosi slovo „A“, a Oliv sama odlučuje da nosi svoje obeležje, obe kao da su momentalno žigosane u trenutku kad glasine počnu da se šire.

Međutim, jedna od većih razlika između ova dva dela jeste činjenica da se Olivino „grešno“ delo zapravo nije desilo. Ona čak nije ni imala seks, i – za razliku od Ester –nije ni udata, pa čak i da je bila seksualno aktivna to ne bi bila „prevara“ ili greh preljube (iako bi stroga religijska interpretacija u Esterino vreme isto tako osudila seksualnu aktivnost svake neudate žene). Ipak, u očima Olivinih vršnjaka, to što mlada žena uživa u seksu podjednako je sporno kao i varanje partnera.

Činjenica da Oliv nije imala seksualne odnose, zbog čega je brzo odbačena, ukazuje na izrazitu nepravednost reakcije zajednice. Ali to takođe govori nešto i o samom filmu i onima koji ga gledaju: da li tvorci filma misle da je Oliv simpatičnija zato što je i dalje devica? Sugerišući da Oliv ne zaslužuje tako opstre reakcije jer nije ni imala seksualne odnose, film možda zaobilazi bitniju priču koja bi izazvala gledaoce da ne osuđuju mladu ženu koja je zapravo seksualno iskusnija.

Podjednako zanimljivo je i to što se Oliv uopšte odlučuje da slaže, misleći da će je seksualno iskustvo učiniti popularnijom i simpatičnijom. Njena laž otkriva dodatni sloj složenosti dvostrukih standarda koji su usmereni protiv mladih žena: one su konstantno seksualizovane i usmerene na to da osećaj sopstvene vrednosti zasniva na spoljašnosti i seksualnoj privlačnosti. Od njih se očekuje da izazovu ideju i želju za seksom, a istovremeno da se same „sačuvaju“, budu nedostižne, i nikada ne „podlegnu“ stvarnim prilikama. Devojka treba da bude seksualno poželjna, ali ona koja se zaista upusti u tu aktivnost verovatno će biti ocrnjena, manje poželjna i lošije prihvaćena u društvu. Ova protivrečnost otkriva do koje mere su devičanstvo i percepcija „čistote“ i dalje dominantni koncepti koji čine da mlade devojke teže donose odluke koje se tiču seksa i imaju problem sa samopoštovanjem.

Jedna od osnovnih razlika između filma „Devojka na lošem glasu“ i romana „Skerletno slovo“ leži u njihovom tonu. Dok roman odiše moralisanjem i ozbiljnošću (pa se i proučava zbog tragične dileme), film ima komičan pristup. Ipak, iako je filmska, modernizovana verzija prožeta humorom i elementima „slepstika“, Oliv i dalje ostaje tužan simbol dvostrukih standarda koji muče savremeno društvo. Samim tim što je „Skerletno slovo“ poslužilo kao inspiracija, tvorci filma „Devojka na lošem glasu“ teraju nas da zastanemo i razmislimo koliko smo stvarno kao društvo napredovali.
 
Izvor: the-take.com
Prevod: Kristijan Vekonj